у времену Наде , а свако је такво
живим као човек што искреност чека,
пребирам по глави догађања бивша,
навиру сећања ко . . . . уснула река.

младост ми је била , па је више нема
код понеких драгих трага и оставих
живот као риба ногу баш немирних
пролете захуктан. много шта зажалих.

и сада пред старост – неминовност личну
неретко се горак предам успомени
помало погубљен – морнар без компаса
док ти живиш себе. . . . . некако у мени .

разграната грана од кивија
лептир слеће на скут
листа знаног
глава моја настањена темом:
Промашаји живота ми раног

па сад ,ево, када знатижељан
наду своју ја птицама правдам
да не слажем ,верујем да умем,
затичем се – опет слуђен пишем
о стварима које не разумем

голубе гледам
како се љубе
изнад њих крошња
ко бујан цвет
осећам тело твоје
уз моје
ал волим овај
похотан свет

рибице слутим
под водом морском
крај њих је умишљен
корала цвет
лажеш ме . . .вараш
лудом ме правиш
ал волим овај
неискрен свет

љубав нас маами
погледом сваким
док нас прекрива
птичији лет
ала сам сретан
што ме родише
баш волим овај
сулуди свет

док музика ,ах
та звука ерупција
ево је где жеже бубњиће
лириком обиља

сав неспретан
усамљеник бити

сјаја бившег . . .однело га време
све мачеве, витезе, принцезе
одвезоше разиграни вранци
упрегнути у небеске чезе

сад духови . . ако је вероват
јарцају се одајама празним
урушене таванице зјапе
све одише порукама разним

што се своде : живот је ништаван
мало јеси . . . а заувек ниси
о тананој нити случајности
Судбина нам , пресретнима, виси

ил биће то . . . облакова игра

привид ми се чини
мирисни пупољак цвета каменог
у порталу руине Палате духова препуне
где циком заразном
ноћима плаше оне што лутају

ил биће то . . . зачараност сенки

сумња ми кида живчане нити
док љубав помињеш
ту слатку тајну . . . ока смешљивог

ил биће то . . . суноврат жеља

потом смо мало лутали нама
тражећи нежности руменог уха
а ја јој лагао истину . . .све тише
те сплетом не баш спретних речи
на раскршће жеља стигосмо
пааа . . небих ни отом ,више

и ето, време иде, а опет некако стоји
небо слуђено и даље изнад, добује,
а ја се присећам речи шаптача
где грлат вели
дубоко ушанчен у одбрани од света;
„лепота је знај . . . уоку посматрача“.

октобарско злато сунца
као ситно звоно Теби
између два знака Среће
признао ја никад не би’

заљубљеном саможивом
крај пламено тупог мача
спорног знака зодијака
еха сретног женског плача

све то лажем написано
на малтешком старом зиду
док умишљам презирем се
црвенећ’ . . . . . . у стиду.
]]> http://cerevican.wordpress.com/2009/06/13/%d0%be%d0%ba%d0%b0%d1%81%d0%bd%d0%b5%d0%bb%d0%be/feed/ 0 цеце http://cerevican.wordpress.com/2009/06/13/%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%bd%d0%b8-%d1%81%d1%83%d0%bd%d0%be%d0%b2%d1%80%d0%b0%d1%82%d0%b8/ http://cerevican.wordpress.com/2009/06/13/%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%bd%d0%b8-%d1%81%d1%83%d0%bd%d0%be%d0%b2%d1%80%d0%b0%d1%82%d0%b8/#comments Sat, 13 Jun 2009 21:19:07 +0000 cerevican http://cerevican.wordpress.com/?p=172 ]]> склизнутом тангентом
у једној елипси
лопте лавеж кротки
ко дно наше тајне

имена и лица
заспали у ноћи
роје се и ћуте
ко звездице сјајне

ехо мојих лажи
бетон заковитлан
у ту сету нему
ко корњаче трајне

све дрхте од миља
у хаосу снова
где временом смакнут
ја трајем без циља.
]]> http://cerevican.wordpress.com/2009/06/13/%d0%bd%d0%be%d1%9b%d0%bd%d0%b8-%d1%81%d1%83%d0%bd%d0%be%d0%b2%d1%80%d0%b0%d1%82%d0%b8/feed/ 0 цеце